TAJNE TEVHIDA U POSTUPCIMA SEJHA EBU SEIDA

- Dok sam tragao za naukom, bio sam Sarahsu kod Bu Alija Fekiha.
Jednog sam dana izasao u carsiju i vidio Lukmana Sarahsija, kako sjedi na hrpi pepela i prisiva zakrpu na halju.
- U pocetku je Lukman bio ucen i pobozan covjek. Kad je poludio, sve je to izgubio. Pitali su ga:
- "Lukmane sta je ono bilo, a sta je sad ovo?"
On je odgovorio:
- "Koliko god sam cinio ibadet, trebalo mi je jos, pa sam posustao. Onda sam rekao:
- Boze kad kod vladara neki rob ostari, oni ga oslobode. Vladaru moj ja ostarih u robovanju tebi, zato me oslobodi......"

(i tako Lukman bi oslobodjen, oduzimanjem razuma)

iz knjige TAJNE TEVHIDA U POSTUPCIMA SEJHA EBU SEIDA Muhammed ibn Munevver

„...Sve sto sam radio, slijedio sam Poslanika, s.a.v.s., u tome. Svaki dan proucio sam citav Kur'an: Bio sam slijep, gluh i nijem, godinu dana ni s kim nisam progovorio. Zvali su me ludakom, a meni je na umu bilo to da iman jednog covjeka nece biti potpun sve dok ljudi ne pocnu misliti da je lud. Sve sto sam napisao ili cuo da je Poslanik, s.a.v.s., radio ili govorio, to sam u djelo provodio. Cak sam jednom pisao da je u bici jedna Poslanikova noga ranjena, a on je stao na vrhove prstiju, odbijajuci da nemoze stati na tu nogu. Ja sam slijedeci taj primjer, stao na vrhove prstiju i kanjao cetiri stotine rekata. Ono sto se vidi i sto se ne vidi cinio sam prema ispravnom sunnetu pa mi je to postalo prirodno....“

(ono sto nisam naveo, jeste da je knjigu na nas jezik preveo Munir Drkic, da mu Uzviseni podari svaki hajr)

....Sjeli smo da jedemo i posto smo zavrsili sejh Kassab rece:
- Ima li medju vama neko ko moze odgovoriti na jedno pitanje?
Oni su pokazali na mene, a on je upitao:
- Sta je uvjet za robovanje, a sta za placenistvo?
Odgovorio sam mu po zahirskom nauku.
(Misli se na nauke koje se uce studiranjem. Nasuprot njima jesu batinske nauke, npr irfan)
- Nema nista vise? - upitao je.
Ja sam mu onda odgovorio po tesavvufu i onako kako su to sejhovi radili.
- Ima li jos sta? - ponovo je upitao.
Ja sam ga sutke posmatrao. Starac me je znacajno pogledao i rekao:
- Ne razgovaraj sa puscenicom.
Znaci, zahirski si nauk ostavio, ne vracaj se njemu....

....Ako neko nacinom zivota i vjezbanjem dostigne visoke deredze, a pri tom nije imao Sejha ili onoga koga je slijedio,
oni ga ne priznaju kao jednog od svojih.
Nas Sejh je rekao:

- Ko god nije ucio pred uciteljem, to nije ispravno, pa makar taj neko dostigao i najvece deredze i spoznajne stadije,
cak da mu budu otkrivene stvari koje su gajb a da pritom nije imao predvodnika ili ucitellja, od njega nema nista.....

Nas Sejh pripovjeda:
- Jednog sam dana bio kod sejha Ebul-Abbasa Kassaba. Izmedju ostalog rekao je i ovo:

- Opis i izraz pripadaju tebi, tevhid i Allahovo postojanje ne moze se rijecima opisati niti izraziti.

Onda se okrenuo prema meni, rekavsi:
- Ebu Seide, ako te budu pitali poznajes li Boga, nemoj reci da poznajes, jer bi to bio sirk.
Nemoj reci ni da ne poznajes, jer bi to onda bio kufr.
Reci:“Neka mi Allah Svojom dobrotom da da spoznam Njegov zat i bozanstvo.“

Hikaja

Hasan Mu'eddib, neka ga Allah obaspe rahmetom, pricao je kako se glas o Sejhu prosirio Nisaburom.
Pricalo se kako je iz Mejhene dosao sejh sufija. U ulici Adni Kujan drzi vazove i govori o tajnama robova Uzvisenog Allah.

- Ja sam mnogo mrzio sufije - prica on - govorio sam kako sufija ne poznaje nauku, kako ce onda drzati vaz?
Uzviseni Bog nije dao znanje gajba nijednom pejgamberu niti bilo kome drugom, a nece ga ni dati.
Kako ce on biti obavjesten o tajnama Bozijih robova? Otisao sam na skup da to ispitam. Sjeo sam blizu njegova cursa.
Obukao sam svecano odijelo i stavio na glavu taberistanski sal, a moje srce je bilo puno protivljenja i osude prema njemu.
Sejh je drzao vaz. Kad je zavrsio, zatrazio je od jednog dervisa odjecu. Svako je dao po nesto. Onda je zatrazio sal.
Ja sam pomislio da dam svoj sal. Onda pomislih kako je taj sal poklon iz Amola, a cijena mu je bila deset nisaburskih dinara.
Nisam ga dao.
Sejh je ponovo zatrazio sal. Ja sam opet pomislio da ga dam, ali ponovo sam dobro razmislio i mislio sam i isto sto i prvi put.
Pored mene je sjedio jedan starac. Upitao je:

- Sejhu govori li Gospodar s robom?
- Ne govori vise od dvaput o vrijednosti taberistanskog sala. Dvaput je tom do tebe rekao da dervisu da sal koji mu je na glavi,
a on govori: “Ne dam. Ovaj sal vrijedi deset dinara, a donesen mi je kao poklon iz Amola.“

- Kad sam cuo te rijeci - veli Hasan - uhvatila me je drhtavica. Ustao sam i prisao sejhu.
Poljubio sam mu noge i dao mu sve, i sal i halju, a u srcu mi nista od onog protivljenja nije ostalo.
Ponovo sam postao musliman. Sav imetak koji sam imao, potrosio sam za Sejha i stupio sam u njegovu sluzbu.

On je bio poseban Sejhov sluga. Ostatak zivota proveo je sluzeci Sejhu, a ukopan je u Mejheni.
Neka ga Allah obaspe svojim rahmetom.

Hikaja

Cuo sam od Bulfutuha Azairija i sejha Ebu Bekra Dzanara kako pricaju:

- Sejh je imao jedan ducan u hanikahu u Nisaburu u ulici Adni Kujan, u koji bi dolazio svaki dan nakon sto bi klanjao podne – namaz.
Ducan bi bio opran, pometen i hasure bi bile prostrte. Sejh bi tu sjeo,
a ispred njega sjedali su drugi sejhovi. Mladici bi stali u redove i tako stajali. Mjesto je bilo veoma lijepo.

Jednog dana Sejh je sjeo kao sto je uvjek radio. Digao je glavu i rekao:
- "Zelite li vidjeti uhodu s Bozijeg prijetolja? Evo ga dolazi. Pogledajte tog covjeka!"

Ljudi su se okrenuli ali nisu vidjeli nikog. Onda je s vrha ulice dosao Imam. Prisao je, poselamio se i prosao, a Sejh je gledao za njim irekao:
- "To je Imam. Imam."

Hikaja

Prenosi se da je imam Bulkasem Kusejri jedne noci pomislio kako ce sutradan otici na Sejhov vaz i upitati ga sta je seriat, a sta tarikat, da vidi sta ce reci.

- Ujutro sam - veli Imam - otisao na Sejhov vaz i sjeo. Sejh je poceo govoriti.
Prije nego sto je Bulkasem upitao, Sejh rece:

- Ti koji zelis pitati o seriatu i tarikatu, znaj da sam ja sve seriatske i tarikatske nauke sazeo u jedan stih. Taj stih je sljedeci:

"Od prijatelja poruka dodje: posao uredi - To je seriat
Milostiv budi i sto te se ne tice ne radi- To je tarikat."

Imam Dvaju Harema, Ebul-Meali Dzuvejni, neka Allah posveti njegovu dusu; kazao je:
- Sve sto sam ja citao u knjigama, sjedio i pisao, a mnogo sam truda ulozio, onaj predvodnik tarikata, sejh Ebu Seid, objasnio je u jednom stihu...

...........U Pushengan je doslo dvije hiljade ljudi. Sejh je dosao sa muridima i sve pozvao za sofru. Svojom mubarek rukom posuo ih je ruzinim uljem i zapalio aolu, a narod je jeo. Jedan od onih koji su se protivili nasem Sejhu, a koji je bio medju narodom, u sebi je pomislio kako je to sto ovaj covjek radi pretjerivanje. Ovih hiljadu svijeca, zapaljenih po danu, jeste pretjerivanje. Sejh mu je prisao i rekao:
-Junace izbaci iz sebe protivljenje i osudu, jer sve sto se radi radi Boga nije pretjerivanje. A ako potrosis jednu paru na svoj nefs, to je pretjerivanje.
Onaj covjek pade pred Sejhove noge, ucini tevbu i posta jedan od Sejhovih murida. Dao je sav novac koji je imao.
Hasan prica:
Kada je to zavrseno Sejh se vartio. Sva je hrana pojedena. Ja sam podigao sofre i vratio se u grad. Posto je pala noc, Sejh je legao. Zovnuo me je i rekao:
-Hasane pogledaj sta je ostalo u ostavi jer ne mogu zaspati.
Pretrazio sam cijelu ostavu i nista nisam nasao. Vratio sam se i rekao:
-Nisam nista vidio.
Sejh rece:
Pogledaj bolje, vidi i u krpama.
Otisao sam i razastro krpe. Ispao je jedan suhi hljeb iz neke krpe. Odnio sam ga Sejhu, a on rece:
-Idi potrosi to da mogu zaspati.
Ja sam to potrosio da Sejh moze zaspati. Svi sejhovi imali su obicaj isti dan potrositi sve sto se pojavi, bez obzira je li bilo puno ili malo. Nista nisu ostavljali za sutra. To je bilo prema sunnetu Mustafe s.a.v.s., kad je dosao u Bilalovu prostoriju gdje je ovaj ibadetio i vidio pola suhog hljeba na jednom bokalu. Upitao je:
-Bilale sta je ovo?
-Boziji Poslanice-rece Bilal-bio je jedan hljeb. Sinoc sam se jednom polovinom iftario, a drugu sam ostavio da se veceras njom iftarim.
Poslanik, s.a.v.s. rece:
-Trosi nafaku, Bilale, i ne plasi se da ce Gospodar Arsa umanjiti.

prelijepa hikaja koja je dobro dosla u ovom nasem sukobu izmedju sufija i shiija

H I K A J A

Abdurrahman, karija naseg Sejha prica:
- Jednog dana nas Sejh drzao je vaz u Nišaburu. Vazu je prisustvovao jedan alevija (potomak hz.Alije, a samim tim i Poslanika a.s.)

Kao da je pomislio:
-Ja imam porijeklo, a Sejh posjeduje snagu i moc.

Sejh se odmah okrenu prema njemu i rece:
- Treba vise od toga, treba vise od toga.

Onda se okrenu narodu i rece:
- Znate li sta rece ovaj sejjid? Kaze: - Ja imam porijeklo, a ovdje je moc i snaga.

Znaj da je, Muhammed, s.a.v.s. sve postigao vezivanjem, a ne porijeklom jer i Ebu Dzehl i Ebu Leheb istog su porijekla.
Vi se zadovoljavate time sto ste njegova porijekla, a mi se svim svojim bicem vezemo za njega i jos se nismo zadovoljili.
Zato je nama dao snagu i moc koju je imao. Do naseg pejgambera stize se vezivanjem a ne porijeklom.

Hasan Mu'eddib, neka ga Allah obaspe svojim rahmetom, isto tako veli:

- Proslo je nekoliko dana, a ja nisam u hanikah donio nikakva mesa. Nisam imao za sta, a ljudi su trazili meso.
Jednog dana nas Sejh, Ebu Seid k.s., drzao je vaz. Rekao mi je:
- "Ustani Hasane i idi do onog mladica!"
Pokazao mi je prstom. Stigao sam do tog mladica, a Sejh rece:
- "Mladicu tu kesu sto imas za pojasom, dinare i sicu daj mu!"
Mladic je stavio ruku za pojas i dao mi kesu. Ja sam je uzeo i donio sejhu, a on ce:
- "Idi na trg Aspris. Jedan mladi mesar drzi janje koje jos doji. Mnogo se trudio oko njega.
Kupi ga za jedan dinar i idi sa njim na smetljiste. Baci to janje u jamu, neka zivotinje u njoj omaste brkove."

Otisao sam. Cijelim sam se putem protivio, jer ima nekoliko dana kako u hanikahu nije bilo mesa,
a Sejh salje na mlijeku uzgojeno janje psima. Kupovao sam janje, a trgovac mi rece:
- "Nedam ispod jenog dinara!"

Dao sam mu kesu i kupio janje. Poveo sam onog mladica sa sobom. Bacio sam janje psima, a ljudi su stajali i gledali sta radim. Mladic zaplaka i rece:
- "Vodi me kod Sejha!"
Odvedoh ga Sejhu, a on pade pred njeg i rece:
- "Sejhu kajem se!"
Sejh rece:
- "Hasane ima 4 mjeseca kako se ovaj mladic trudi oko onog janjeta. Sinoc je krepalo.
Mladicu ga bilo zao bacit. Nisam smio dopustiti da taj les dodje do muslimanskih usta.
Mladic je dobio sto je trazio, a i psi su omastili brkove. Zasto se protivis? Ovi su ljudi cisti jedu samo cisto. Pojavit ce se sto je njihovo."

Onaj mladic sto je dao kesu zlata, jos uvjek je sjedio. Bio je Kurd i imao je ovaca. Ustao je na noge i rekao:
- "Sejhu, ja imam ovce koje su halal. Za sufije dajem 20 mladih od godinu."

Sejh rece:
- "Sve je ovo bilo potrebno, prvo da psi omaste brkove i da ovaj covjek dobije svoje, kako biste vi dobili halal meso!"

Sejh Ebu Salih Dandani bio je murid naseg sejha, Ebu Seida k.s. Bio je zaduzen za cackalice (to znaci da je nakon jela ljudima za sofrom dijelio cackalice). Uvijek je stajao pored sejha s makazama u ruci da bi kad god sejh pogleda u svoju odjecu, ako bi se izvukao konac sejh uzeo za njeg, a on odmah makazama to odsjekao. Sejhu nije nimalo prijalo da on stalno gleda u odjecu pa bi se od njega skrivao. On je potkracivao i sejhove brkove. Jedan dervis prica kako je rekao Ebu Salihu:
- Na meni nauci potkracivanje brkova
On se nasmijao rekavsi:
- Znati potkratiti brkove jednom dervisu vrijedi koliko znanje sedamdeset ucenjaka. Nije to lahko.

Sejh Ebu Salih prica;
- Sejhu (Ebu Seidu) je pred kraj zivota ostao samo jedan zub. Svaku noc bi posto bi zavrsio sa jelom, od mene uzimao jednu cackalicu i cackao oko tog zuba. Sejh je jedne noci uzeo cackalicu, a ja, iz ljudske navike da se svemu protivi, pomislih kako sejh nema zube i nije mu potrebna cackalica. Zasto svaku noc uzima od mene cackalicu?
Sejh podize glavu, pogleda me i rece:
- Zbog sunneta i trazenja milosti, jer Poslanik a.s. veli:
- Neka Allah podari milost iz moga ummeta onima koji pri uzimanju abdesta i jelu ciste svoje zube.
Bih kaznjen. Te me rijeci natjerase na plac.

U vrijeme dok je naš šejh, Ebu Seid, neka Allah svetom učini njegovu dragu dušu, bio u Nišaburu, razbolio se Bu Mensur Varekani. On je bio vezir sultana Togrula. Kad mu se smrt približila, pozvao je našeg Šejha i Bulkasema Kušejrija, neka Allah posveti njihove duše, i rekao im:
- Ja sam vas volio i za vas potrošio puno novca. Sad od vas nešto tražim. Kad preselim, obojica mi dođite na dženazu i ostanite neko vrijeme na mome mezaru kako bih pomoću vaše snage položio ispit u kaburu.
Obojica su prihvatila. Kad se preselio u Božiju milost, naš Šejh i Imam pošli su obaviti svoj posao. Pošto su stigli na mezarje, kabur još uvijek nije bio iskopan. Imam reče Sejhu:
- Još nisu iskopali kabur, a toplo je. Ti stani dok ja skupim ljude.
Sejhu su pored mezara prostrli sedžadu i on je sjeo. Kad je kabur iskopan, Bu Mensura položili su i zatrpali zemljom. Šejh ustade i reče:
- Gotovo je.
I ode. Stigao je do Imama, a on mu reče:
- Hajde da ispunimo oporuku kojom nas je vezao Bu Mensur.
- Nema potrebe ni za čim - reče Šejh. Ljudi su se pitali kakva je to oporuka. Imam reče:
- Šejhu, staje bilo? Naš Šejh reče:
- Meleki su došli i počeli ispitivati. Jedan reče:
- Zar ne vidiš ko je na njegovu mezaru?
To reče i obojica odoše. Pošto su oni otišli, i ja sam ustao.

Ismail Sabuni pripovijeda:
- Jedne sam noći spavao. Kad bijaše vrijeme da ustanem - a svake noći činio sam dovu na koju sam se obavezao - uhvatila me je ljenost, a oči su mi se sklapale. Mačka je protrčala iznad kreveta i prosula krčag vode koji je stajao iznad kreveta. Ja rekoh:
-Vela havle.
Ponovo me obuze ljenost. Nisam ustao; oči mi se sklopiše. Onda pade kamen s krova u korito koje je bilo postavljeno nasred saraja. Ukućani skočiše, mislili su daje lopov. San mi se poremetio pa sam ustao i počeo učiti dovu. Ujutro sam otišao slušati Šejhov vaz. Šejh je pričao i u toku besjede okrenuo mi se, kazavši:
- Kad rob svu noć spava, kasno ustaje. Oni mišu i mački govore da se jedno za drugo vješaju iznad kreveta kako bi se on probudio i rekao: "La havle ve la kuvvete". Lopovu narede da baci kamen u njegov šaraj, a on padne u korito. Oni vele daje lopov, a oni kažu: "Nije lopov". To je bio naš kurir da te probudi kako bi s nama malo pričao.

Mjesece iznad Mine, na krovu sam ti sinoć bio.
Rekao si da je lopov; nije lopov, ja sam bio.

Kad je Šejh izgovorio te riječi, ja briznuh u plač i ostah bez svijesti. Znao sam da Šejh nikad nije nemaran prema nama i daje uvijek s nama.